Pamtimo ih po nečemu neuhvatljivom i krstimo ga kao „nešto lično“ što sa sobom nose. Jake žene nisu izazov, već kompliment za muškarca. Sve ostalo je pitanje – njegove jačine.
Mediji se bave njihovom moći. Muškarci olako tvrde da im baš takve žene imponuju. One same vole da da, u moru svojih dobrih osobina, jačinu stave na privilegovano mesto. Ali, na koju vrstu jačine se misli i kakva žena je u stvari – jaka žena? Da li i ovaj pojam podleže trendovskim konstrukcijama ili je reč o suštinskoj snazi karaktera? Bez obzira na to da li se jačina „čita“ kao fatalnost, kao imunitet na spletke života, ili kao hrabrost da se odgovori na izazove svih vrsta i žanrova, mislim da se jaka žena jedino može prepoznati po miru koji sa sobom nosi. Dakle, mimo svih spoljnih manifestacija moći, istinske ili lažne, mimo pompeznih reči, uvežbanog nastupa, insistiranja na sopstvenom iskustvu i mudrovanja o suprotnom polu, jačina ženskog karaktera lako se prepoznaje. Ona se ne vezuje, kako to nalažu klišei, isključivo za teške situacije, prelomne trenutke u kojima određene žene ostaju pribrane i postojane, ona je uvek vidljiva, uvek tu, kao broš na haljini, narukvica ili prepoznatljiv pogled.
U susretu sa takvom ženom, muškarac se susreće sa celim njenim svetom, sa onime što joj se dopada, u šta veruje, čemu se raduje, kada je nepopustljiva, preko čega olako prelazi. I što je najbitnije, to je konstrukt u koji ona veruje, konstrukt u koji je sigurna. Dobro je poznato da bez sigurnosti nema mira. A jačina se prepoznaje po miru, po apsolutnoj komotnosti u sopstvenoj koži i elegatnom oslanjanju na etalon ličnih stavova. Štaviše, takve žene retko pribegavaju samoreklamerstvu, one nemaju potrebu da drugima stavljaju do znanja šta je to što ih posebno krasi, one nikada ne ubeđuju, ne publikuju svoje privatne poduhvate i dostignuća, o intimnim dilemama diskutuju tiho, sa sobom ili sa potvrđenim sagovornicima. Muškarci obično tvrde da baš takav tip žene „ide“ uz njih, pokušavajući da na taj način kažu nešto o sebi. Neretko se iz ovakvih veza vraćaju izranjavani, neretko večno zaljubljeni, ponekad besni, ali uvek promenjeni. Snažne ličnosti se pamte. One ostavljaju dublje tragove od drugih. Posebno kada u susretu sa njima spoznamo sopstvene slabosti. Ali, ne želim da ova strana mog dnevnika, liči na koridu, na pomodne oglede o tome ko je pobedio kada se zavesa nad jednim odnosom spusti. Današnja razmišljanja o polovima, o vezama, o ženskoj ličnosti i pravoj muškosti, otrovana su zadahom odurne sujete koja kulja iz srca savremene (medijske) kulture.
Savremeni ljubavni odnosi pretvoreni su svojevrsni rialiti šou kome jedino nedostaje telefonska opcija putem koje bi, svi uključeni – prijatelji, rođaci, kolege, mogli da glasaju. Pobeda odnosi onaj čiji je ego ostao na mestu ili je, uz malo sreće, porastao. Pobednik više nema problema ni sa emocijama, ni sa uspomenama, ne uspostavlja nikakav odnos prema proživljenom vremenu, ono je za njega okončani serijal iz kojeg je izašao sa peharom. Mislim da se to jakim ženama ne događa. Ključ za objašnjenje te jačine ponašao sam u miru koji je ekvivalent zadovoljstva sobom, verovanja u sopstvene stavove i sopstvenu sliku sveta koja se neće ni modifikovati ni menjati u susretu s nekim ko je – „toga vredan“. To ne znači odsustvo sluha za kompromise i neku definisanu, okoštalu samoodređenost iz koje se ne prave iskoraci, naprotiv. To znači snažnu individualnost koja je dovoljno čvrsta da se upusti u igru, da proba, da se prilagodi, a da ipak ostane lična. Zbog toga jake ličnosti lakše uspostavljaju balans kada oluje prođu. Kada ljubavni ili bilo kakvi drugi brodolomi odnesu sve sa sobom. Pitate se zašto? Zato što imaju čemu da se vrate.
Izvor: Esquire.rs
